Владимир (Григорјевич) Шухов – велики руски инжењер

„Његове техничке идеје које су донеле руској инжењерској школи светско признање и данас остају актуелне“
Владимир Путин, Председник Русије

„Први проводници нафте, нафтне пумпе, први цевовод за транспорт керозина и резервоари за складиштење нафтних деривата, прве цистерне, обрада нафте и прављење крекинга – све то је заслуга В.Г.Шухова. Ми, уствари, данас развијамо његове инжењерске идеје, када повећавамо производњу, асфалтирамо цевоводе, градимо цистерну флоту, поспешујемо обраду нафте.“
Вагит Алекперов, председник нафтне компаније „Лукоил“

Позивамо вас да посетите специјализовани ресурс „Интелектуално наслеђе Шухова В.Г“

Филм поводом 160-годишњице В.Г.Шухова: „Први инжењер“

Владимир Григорјевич Шухов родио се 16. (28.) августа 1853. године у малом и тихом провинцијском граду Грајварану, тада Белгородског округа Курске губерније. Његов отац, Григориј Петрович Шухов, потиче из породице, у којој су генерацијама мушкарци били официри руске армије. Завршио је Правни факултет Харковског универзитета, који се после Петербуршког, Московског и Кијевског сматра једним од најбољих. Захваљујући свом образовању, одлучном и чврстом карактеру, поштењу, вредноћи и шарму Григориј Петрович је прилично брзо изградио блиставу каријеру.

Већ са 29 година унапређен је у титуларног саветника и добио је бронзану медаљу на Владимирској ленти у спомен Кримском рату 1853-1856. године. Веома је интересантно, што је Г.П. Шухов, који је био сасвим млад човек, тек преваливши трећу деценију, био неко време губернатор града Грајварана. Већ кроз 8 година Григориј Петрович је премештен да ради у Петербург, где је убрзо унапређен у судског саветника.

Мајка В.Г.Шухова (девојачко презиме, Вера Пажидајева) била је кћи потпоручника Капитона Пажидајева, који је имао мало имање у Шигравском округу Курске губерније.

Родитељи су свог сина васпитали тако да буде усмерен ка циљу, вредан, проницљив и жедан знања. 1864. године, у 11. години, Валођа Шухов је пошао у Петербуршку гимназију. Није познато где се школовао до тада, највероватније, у Курској или Херсонској гимназији, али могуће је и само у Курској. У гимназији је Владимир добро учио и показао склоност ка егзактним наукама, посебно математици. Једном је на часу доказао Питагорину теорему методом коју је само смислио. Учитељ је приметио оригиналност доказивања, али му је дао двојку због одступања од догме.

Владимир је гимназију завршио 1871. године са одличним успехом. Избор професије био је јасан. Осим изванредних математичких способности, Валођа Шухов маштао је и о томе да постане инжењер, да практичном активношћу допринесе развоју Русије, просперитету своје земље.

По савету оца Владимир долази у Царску Московску техничу школу. Тих година, она је била институција која је обезбеђивала могућност за добијање темељне физико-математичке припреме, стицање дубоких знања из других теоријских дисциплина и истовремено овладавање занатима неопходним инжењеру-практичару. Програми обуке овде су се састављали на основу теоријских и практичних курсева Петербуршког института корпуса инжењера железнице – најнапредније институције у Европи. Положивши пријемни испит у школи, Владимир Шухов је постао „званични ученик“ и живео је независно у званичним спаваоницама, повремено посећујући родитеље који су у то време живели у Варшави.

Учити у школи није било лако, атмосфера која је владала била је тешка: строг режим, војна дисциплина, константан надзор, ускраћивање основних права. Тако строге мере нису биле основних циљ, него су охрабивале вредније и савесније студирање. Од ученика се захтевало одлично усвајање основних физико-математичких знања, на основу којих инжењер добија све неопходно за своје даље индивидуално усавршавање. Навикнут од стране родитеља на самосталан и скроман живот, Владимир Шухов је вредно учио физику и математику, радио у читаоници, графичкој, столарској и браварској радионици. Успех В. Шухова приметили су и по заслузи оценили његови наставници из школе, познати научници: доцент са катедре аналитичке механике Н.Е. Жуковски, професор са катедре математике А.В. Летњиков, почасни члан педагошког савета академик П.Л. Чебишев, који је био познат по својим радовима из теорије бројева, теорије вероватноће, теоријске механике.

1876. године В.Шухов са одликовањем и златном медаљом завршава школу. Као знак признања његових изванредних способности био је ослобођен одбране дипломског рада. Академик П.Л. Чебишев дао је ласкав предлог младом инжењеру-механику о заједничком научном и педагошком раду на универзитету. Међутим, Владимира Григорјевича више су привлачиле, не теоријске студије, већ практични инжењеринг и иновативна делатност, снови који су тако близу реализације. Одбио је предлог, и као део научне делегације у циљу подстицања, послат је у Америку од стране Савета школе да се упозна са достигнућима индустрије, на Светској изложби, која се одржавала у част прослављања стогодишњице независности Сједињених држава. Изложба је отворена у Филаделфији, у Фермонт парку на обалама живописног језера, маја 1876. године.

Путовање у САД играло је пресудну улогу у животу В.Г.Шухова. На изложби се упознао са Александром Вениаминовичем Баријем који је већ неколико година живео у Америци, учествовао у изградњи главне и других зграда светског сајма, главни за све „металуршке послове“, за које је добио Гран-При и златну медаљу. Наиме, А.В.Бари је примио руску делегацију у Америци, указао помоћ при упозавању са земљом и са изложбом, помагао при куповини опреме, инструмената и узорака производа за радионице техничког училишта, показивао је члановима делегације металуршка постројења Питсбурга, железнице и новине америчке технике.

Вративши се из Америке 1877. Године, В.Г. Шухов почео је да ради на цртежима у канцеларији Управе Варшавско-Бечке железнице у Петербургу. Након сјајних утисака са прекоокеанских путовања у иностранству, почео је даноноћно да ради на цртежима железничких насипа, станичних зграда, локомотивних депоа. Те вештине су веома корисне за будућност, али рад без могућности стварања, под притиском инертног вођства га је гушила. Под утицајем једног породничног пријатеља Шуховљевих, хирурга Н.И. Пирогова, он одлази доборовољно на Војно-медицинску академију. 

На лето исте године А.В.Бари се са породицом вратио у Русију, задржавши држављанство САД-а. Схватио да је Русија на прагу наглог индустријског развоја и планирања постизања брзог успеха овде, ослањајући се на своје способности. Након што је постао главни инжењер Удружења Браће Нобел, почео је да организује систем транспорта и складиштења нафте.

Подробно оценивши креативни потенцијал В.Г.Шухова још у Америци, А.В.Бари га је позвао да преузме руководство филијале фирме у Бакуу – новом центру брзог развоја руске нафтне индустрије. Године 1880. Бари је основао у Москви своју грађевинску канцеларију и фабрику котлова позвавши В.Г Шухова да прихвати дужност главног конструктора и главног инжењера. Тако је почео плодотворни савез блиставог менаџера и надареног инжењера. Трајао је 35 година и донео је Русији огромну добробит.

Позивајући В.Г. Шухова да сарађују, А.В. Бари је добио младог (25 година), инжењера који није оптерећен предрасудама, са сјајним карактерситикама пристојног човека, који течно говори три језика (енглески, француски и немачки), пријатног изгледа и изузетног васпитања.

Шухов је у Барију нашао одличног партнера – образованог и културног човека са искуство у предузетничкој делатности у Америци, надлежног инжењера, способног да објективно оцени идеје и предлоге који је умео да преговара и са иностраним предузетницима и са крупним индустријалцима Русије. Савез Шухов-Бари био је узајамно користан и зато дуговечан и плодотворан.

Године 1880. Шухов је први пут у свету спровео индустријско сагоревање течног горива помоћу млазница које је измислио, које омогућавају ефикасно сагоревање и мазут који је раније сматран нафтним отпадом. Млади инжењер је правио прорачуне и руководио изградњом првог провода нафте у Русији од Балаханских нафтних поља до Бакууа. Године 1891. В.Г.Шухов је развио и патентирао индустријску поставку за дестилацију нафте разлагањем под дејством високих температура и притисака. Изум је најпре обезбеђивао пребацивање крекинга у течно стање.

Природа је необично и великодушно В.Григоријевича живим разноврсним талентом. Невероватно је чиме је све умео да се бави. По Шуховљевом систему били створени су парни котлови, нафтнопрерађивачки систем, цевоводи, млазнице, резервоари за складиштење нафте, керозин, бензин, алкохол, киселине и остало, пумпе, цистерне за гас, торњеви за воду, барже за уље, високе пећи, метални подови за продавнице и јавне објекте, силоса, железничких мостова, ваздушно-жичани путеви, светионице, трамвајски возни паркови, фабрике фрижидера, транспортни бродови, бране, фабрике итд.

Изуми знаменитог инжењера нису ништа мање распрострањени ни у географски обимној  Русији. Парни котлови његових система и резеровара за различите намене коришћени су од Бакуа до Архангелска, од Петербурга до Владивостока. В.Г. Шухов творац је нафтне флоте у Русији, по његовим пројектима су сачињени прецизни цртежи у Москви. Склапање челичних баржи у дужини од 50 до 130 метара спроведена је у Саратов и Царицин. До 1917. године изграђено је 82 барже.

Истраживања В.Г. Шухова и његових колега резултирало је настајањем универзалног метода за израчунавање водоводних инсталација. Фирма Бари је након завршетка пројекта теста за реконструкцију водоводне мреже у Москви, извршила је изградњу водоводне мреже у  Тамбову, Харкову, Вороњежу и другим градовима Русије.

По Шуховљевим пројектима је у нашој земљи и иностранству изграђено око 200 торњева оригиналног дизајна, укључујући и познат Шаболовски радио-торањ у Москви. Занимљиво је то што је примивши 1919. године наруџбу од стране Совнарком-а, предложио пројекат радио-торња од 9 секција који је укупно висок око 350 метара. То је надмашило и висину Ајфеловог торња, чија је висина 305 метара, али је Шуховљев торањ било три пута лакше направити. Мањак метала у разореној земљи да се тај пројекат реализује, пројекат који би могоа да постане споменик инжењерске уметности. Пројекат је требало изменити. Постојећа кула из 6 хиперболичних делова укупне висине 152 метра била је изграђена уз помоћ Шуховљевог јединственог метода „телескопске инсталације“. Дуго времена торањ је остао највиша грађевина у Русији.

Под руководством Шухова, пројектовано је и саграђено око 500 мостова. Мало њих зна да је он пројектовао покретну сцену МХАТ-а. Према пројекту Шухова и под његовим руководством омогућено је чување арихтектурног споменика 15.века – минарета знамените медресе у Самарканду. Торањ се јако накривио после земљотреса, постојала је претња да ће пасти. Годиен 1932. отворен је конкурс за пројекте спасења торња. Шухов није представљао само победника конкурса већ је и био руководилац послова за спасење минарета.

Вратимо се на 19.век. За 15 година искуства у „Грађевинској канцеларији“ (1880-1895) В.Г. Шухову су одбрили 9 изума (патената) који имају значај и дан данас: хоризонтални и вертикални парни котлови, танкер, челични цилиндрични резервоар, висећи мрежасти прекривачи (кровови) за зграде, избочени прекривачи, провод за нафту, индустријска крекинг-платформа, мрежасти хиперболични торањ, који су добили велику пажњу у свету после Сверуске изложбе 1896. године у Нижњем Новгороду.

Ова изложба је постала највећи догађај у културном, индустријском и техничком животу земље и прави је тријумф инжењеринга. Више од 4 хектара зграда и павиљона је покривено и изграђено према његовим конструкцијама, и сваки павиљон се трансформише у ново остварење руске науке и технологије. Све у свему В.Г. Шухов је пројектовао 8 сајамских хала које су укупне површине 27000 метара квадратних. Било је 4 павиљона са висећим прекривачима (крововима) и били су прекривени мрежастим омотачем дужине 32 метра.

Највећи комерцијални успех имала је конструкција торња у облику хиперболе постављена у Нижњем Новогороду. Овај изум Шухов је патентирао непосредно пре отварања изложбе. Омотач који се окретао је било потпуно ново откриће које се раније није примењивало у градњи. Он је омогућио да се направи пространа искривљена мрежаста површина од усправних и нагнуто постављених основа. На крају је добијена лака, јака конструкција торња, коју је могуће једноставно и елегантно израчунати и направити. Нижњеградски водоторањ имао је резервоар на висини од 25,60 метара, запремине 114 000 литара, који је служио за снабдевање водом целе територије изложбе. На резервоару се налазила осматрачница на коју се могло попети спиралним степеницама које су биле унутар торња. Овај први хиперболични торањ остао је један од најлепших грађевина које је Шухов направио. Она је продата богатом велепоседнику Нечајеву-Маљцеву, који ју је поставио на свом поседу Полибино код Липецка. Торањ се и данас налази тамо. Муњевито је произашла потражња за водотрњевима, услед убрзане индустријализације фирма Бари је добила много наруџбина. У поређењу са обичним, Шуховљев мрежаст торањ је по техници градње био повољнији и јефтинији. Стотине водоторњева је било пројектовано и изграђено по Шуховљевом принципу. Велика количина торњева довела је парцијалне типизације заједничке конструкције и његових одвојивих елемената (резервоар, мердевине). Без обзира на то ови серијски направљени торњеви показују поражавајућу различитост форми. Шухов је не скривајући задовљство користио својство хиперболе, да би добијао разне фигуре, на пример промену положаја дијагонала или димензија горњих и доњих крајева.

И сваки торањ за разлику од других је имао свој ентеријер и своју запремину. Задатак у то време компликоване конструкције био је да се поставе тешки резервоари на висину која је неопходна за сваки конретни случај, али да се не угуши лака конструкција коју су увек решавали  задивљујућим осећајем за форму. Највећу висину међу хиперболичним торњевима таквог типа има торањ Аџиголсковог светионика – 68 метара. Ова прекрасна грађевина је сачувана и налази се на 80 километара југозападно од Херсона. Сам Владимир Григоријевич је говорио: „Оно што лепо изгледа – дуго траје. Човеков изглед је навикао на пропорције природе, а у природи преживљава оно што је јако и корисно.“

Око 1885. године, у то време већ познати Шухов почео је да прави прве руске танкере (први немачки океански танкер капацитета 3000 тона направљен је 1886. године). Владимир Григоријевич пројектовао је танкере који су били најприлагодљивији струји, а такође су имали веома дугу пљоснату конструкцију трупа. Монтажа се одвијала у тачно испланираним етапама коришћењем стандардних секција на бродоградилиштима у Царицину (Волгоград) и Саратову.

Када је 1886. године био објављен конкурс у вези са прављењем система водовода, фирма Бари узела је учешће. Још до тада Шухов је искористио своје искуство у градњи резервоара и цевовода применивши нове модификоване пумпе које је уградио у водовод у Тамбову. На основу опширних геолошких истраживања, Шухов је заједно са својим сарадницима у року од три године саставио нов систем водоснабдевања Москве.

Упоредно са градњом мостова, руски инжењер је приступио разради конструкције греда.Њему је био циљ да пронађе конструкцију коју је могуће направити и поставити са минималним трошковима материјала, рада и времена. В.Г.Шухову је успело да пројектује и да реализује конструкције разних греда, који су се разликовали таквим новинама да му је то било довољно да је заузео почасно место међу познатим инжењерима тог времена. До 1890. године направио је искључиво лаке бетонске конструкције са танким накривљеним стезницима. И данас ови лукови служе у својству носећих елемената стаклених сводова над највећим московским продавницама: ГУМ-ом (бивши Горњи редови) и Петровски пролаз.

Године 1895. Шухов је предао захтев за прихватање патента мрежастог крова. При том су имали у виду мрежу од пругастих и угластих метала у облику ромбоидних ћелија. Из њих су направљени дугогодишњи лаки висећи кровови и мрежасти сводови. Обрада ових мрежастих кровова, обележила је стварање савршено новог типа носеће конструкције. Владимир Григорјевич први је придао завршну форму висећем покривачу простране конструкције, која је поново била коришћена тек после деценије. Чак и у поређењу са високоразвијеном конструкцијом металних сводова у то време, његови мрежасти сводови, који су образовани само из једног типа мрежастог елемента, сами по себи представља корак напред. Христијан Шедли у свом истраживању металних грађевинских конструкција 19.века у вези са тим забележио је: „Конструкције Шухова завршавају напоре инжењера 19.века у подизању оригиналних металних конструкција и у исто време утиру пут далеко у 20.век.“ Они обележавају значајан прогрес који се ослања на основне и помоћне елементе језгра решетки традиционалних за то време, простране форме су биле замењене мрежом констукционих елемената једнаког квалитета. (Schadlich Ch., Das Eisen in der Architektur des 19.Jhdt., Habilitationsschrift, Weimar, 1967, S.104).

После првих експерименталних градњи (два умрежена свода 1890. године, и висећег прекривача 1894. године) В.Г. Шухов је у време Сверуске изложбе у Нижњем Новогороду 1896, први пут представио пред јавни суд своје нове конструкције кровова. Фирма Бари је саградила у свом досадашњем раду 8 изложбених сала потпуно импресивне величине, 4 сале су биле са висећом покривком а других 4 са цилиндрично умреженим сводом. Осим тога, једна од сала са умреженим висећим прекривачем је имала у центру висеће покровље од танке плоче (мембране), што се никада раније у грађевини није примењивало. Осим тих сала био је саграђен водоторањ, у који је инжењер пренео своју мрежу на вертиклану мрежну конструкцију хиперболичне форме.

Што више сазнајеш о раду и труду В.Г. Шухова, тим ће те више изненадити  генијалност овог руског инжењера и научника. Чини се, да су овде побројани само његови јединствени изуми и пројекти. Али то побројавање се може продужити у недоглед. Још нисмо поменули ни његове меке контрукције ни пливајућа врата сувог дока, ни платформу за тешко оруђе, ни трамвај, ни депо... Уосталом, кад би се аутор и старао да попуни списак, свакако би мноштво остало непребројано. При томе, многи од радова Владимира Григорјевича су такав јединствени рад инжењера, да би његово име свакако било сачувано у историји науке и инжењерској уметности. Говорећи о В.Г. Шухову и његовом раду, непрестано се понављају речи  „први“ и „најпре“ и томе су додају најсветлији епитети. Да би говорили о њему као човеку неопходно је такође користити се речима у суперлативу. Његове колеге, партнери, ратни другови, пријатељи су се о Владимиру Григорјевичу увек оглашавали са отменом топлотом и љубављу. Његов живот, чини се, посвећен само раду, у ствари је био светао и садржајан. Он је у дугом низу година комуницирао са знаменитим савременицима из разних сфера деловања – научницима, инжењерима, архитектама, медицинарима, уметницима, занимао се бициклизмом, шахом, фотографијом, дружио се са О.Книпер-Чеховом и њеним гласним глумачким окружењем, волео да слуша Ф.Шаљапина, чита поезију, дизајнирао је намештај. Колеге су му писале у похвалници презентованој 1910. године. „Нећемо се овде дотицати Ваших изума, они су познати у целој Русији, чак и за њеним границама, али не можемо оћутати то што игра тако огромну улогу у животу и расту читавог друштва. Ви сте за нас били увек доступан и учтив, не само начелник, већ и приајтељ, и учитељ. Сваки је могао спокојно да Вам донесе своје недаће и радости, уверен да ће наићи на живи одговор у Вама.“

Фотографија је заузимала у животу великог руског инжењера, конструктора и научника В.Г. Шухова, посебно, заправо, једно од главних места. Непрестано истраживање нових путева при решавању техничких задатака био је својствен Шухову и при раду са фотокамером. Његови интереси за фотографисање су били разноврсни: документарне фотографије, фотографије инжењерских конструкција, градски пејзаж, слике московског живота и живота руске провинције са краја 19. и почетка 20.века и портрети.Оригинални слободни изглед руског интелектуалца и научника у јавности  Русије је интересантан јер Владимир Григорјевич није радио своје фотографије ради објављивања, нити по наруџбини, већ за себе и своје окружење. Шухов се добро разумео у књижевност и уметност, знао је 5 страних језика, био је широко образовани човек и ниво његовог образовања се одражава у дубини његовог фотографског рада. Он је владао ретком способношћу да види непоновљивост и оригиналност околине и да то фиксира својом камером.

Године 1895. В.Г. Шухов се упознао у Нижњем Новгороду са знаменитим руским фотографом Андрејем Осиповичем Карелиним. Тада је В.Г. Шухов руководио конструисањем јединствених челичних мрежастих прекривача павиљона, које је он створио, на Сверуској индустријској и уметничкој изложби 1896. године. Карелин је фотографисао фазе изградње првих у свету челичних мрежаастих шкољки Шуховљевих павиљона и прве хиперболичне конструкције – челичне мрежасте шкољке водоторња Шухова. Комуникација са Андрејем Карелиним је у Владимиру Шухову  родила живи интерес ка уметничкој фотографији као делу којем треба озбиљна уметност.

У свом фотографском стваралаштву је експериментишући открио нове правце 10 година пре њиховог рађања у свету фотоуметности. Уметничке фотографије с почетка века су права реткост. Документарне фотографије су у уметности признате 40-их година 20.века. Москва тог времена у очима Шухова није стандардна врста разгледнице, већ прича пуна живота о граду, његовим становницима, њиховим празницима и свакодневици. Породичне хронике Шуховљевих – животопис, предреволуционарног периода Русије: клизање, дечији часови код куће, живот у викендици, портрети познатих и ентеријер. Фотохроника Шухова подсећа на радове Картије-Бресона, само што је В.Григорјевич фотографисао скоро пола века раније. Његове теме за репортажу су – избори за Државну Думу, револуционарни догађај на Красној Пресни, постављање споменика Гогољу у Москви, изградња Кијевске железничке станице (бивше Брјанске), поворка у Кремљу, трка аутомобила на московском хиподрому, живот Јалтинског пристаништа и много другог. Фотографије висинских радова при изградњи Кијевске железничке станице могу се сврстати у класике руског конструктивизма.

Александар Радченко је фотографисао изградњу Шуховљевог павиљона на Нижегородској пијаци, али и осим тих чувених сликара све је то сликао и сам В.Г. Шухов. Фотографије уникатних конструкција које су ти оснивачи сами направили су два пута више уникатне.

Све веће грађевине које су у првих пет година биле везане за име В. Г. Шухова: Магнитка и Кузнецкстрой, Челябинский тракторный и завод “Динамо”, које су порушене у грађанском рату као и магистрални цевоводи, и многе друге. 1928. године Владимир Глигорјевич био је изабран за дописника АН СССР, а 1929. - њеним почасним чланом. Понашање В.Г. Шухова према новој власти је и према томе што се дешавало у држави после 1917, године било је, најблаже речено, двосмислено. Али, остајући прави руски патриота он је одбио многе добре понуде за улазак у Европу и САД. Сва права на свој изум и сав хонорар он је предао држави. Још 1919. године, у његовом дневнику је било записано: “Ми смо дужни да радимо независно од политике. Куле, котлови и греде су потребни, и ми ћемо бити потребни.”

Последње године живота Владимира Глигорјевича биле су у сенци инквизиције 30-их година, трајном страху за децу, неоправданих оптужби, смрћу жена, одласком из службе због зависти бирократског режима. Све се то одразило на здравље, довело до разочарења и депресије. Његове последње године провео је у самоћи. Он је код куће примао блиске другове, и старе колеге, читао је, размишљао.

В. Г. Шухов је умро 2. фебруара 1939. Године и сахрањен је на Новодевичјем гробљу.

3. октобра 2001. године на територији Белгородске државне технлошке академије грађевинских материјала свечано откривање споменика истакнутог инжењера двадесетог века, нашем земљаку В. Г. Шухову. Аутори (вајар А. А. Шишков, архитекта В. В. Перцев) саградили су споменик на захтев јавности и администрације региона, да би продужили сећање на истакнутог земљака. С’ јесени 2003. године, практично одмах после добијања академског статуса универзитета, одлуком главне администрације Белгородске области Белгородски државни технолошки универзитет  добио име име В. Г. Шухова.

Политичка делатност Владимира Глигорјевича Шухова, која се протезала до генијалних инжењерских разрада у вези са најразличитијим областима, нема паралеле у свету. Наш земљак В. Г. Шухов спада у брилијантну галаксију руских инжењера, чији су изуми и истраживања превазилазили своје време и изменили правац развоја научно-техничког напретка на десетине гоина унапред.  Размера инжењерских достигнућа В. Г. Шухова пореди се са доприносом у науци М. В. Ломоносова, Д. И. Мендељејева, И. В. Курчатова, С. П. Карољева. Баш ова имена су ауторитети који су обезбедили светско признање руској науци. Већ за време живота савременици су називали Шухова руским Едисоном и“првим инжењером  Руске империје”, а сада Владимир Глигорјевич је уписан на месту сто истакнутих инжењера свих времена и народа. Чак и на таквом списку он са правом може да заузме прве редове.

Данас у Русији, вероватно сви знају име америчког проналазача Едисона, али мало знају В. Г. Шухова, чији, инжењерски, сналажљив дар је неупоредиво већи и значајнији. Узрок незнања неопростиви је грех многих година ћутања. Ми морамо елиминисати недостатак информација о нашем истакнутом земљаку. В. Г. Шухов је за нас и за цео свет оличење генија у инжењерском искуству, тако како је и А. С. Пушкин с правом признат поетским генијем Русије, П. И. Чајковски - њеним музичким генијем, а М. В. Ломоносов – генијем науке. У стваралаштву органски су повезани интуитивна и фундаментална научна сазнања, фини уметнички укус и савршена инжењерска логика, здраво расуђивање и дубока духовност.

Данас, у 21. веку , сећање на Владимира Глигорјевича Шухова, значајној особи и одличном унжењеру, је живо и свеже. За новије и новије генерације руских инжењера и истаживача он је био и остао симбол инжењерског генија и остао је пожртвован свом раду и отаџбини.

Сада је трг универзитета украшен склуптуром  Владимира Глигорјевича Шухова. Изливена од метала она ће увек да подсећа будуће инжењере о великим делима синова и кћерки Русије и о томе да ће држави увек бити потребни талентовани инжењери и одане патриоте, и такође ће увек бити симболом неуништиве идеје и неизбежног оживљавања Русије.